Mnogo se očekivalo od novog albuma, pogotovo što je prethodni (In the Future) posedovao nekoliko ultimativnih stvari ("Stormy High", "Angels", "Tyrants", "Wucan" i pogotovo 17-minutnu "Bright Lights"). I desilo se ono što se desilo.
Kanadska grupa Black Mountain oduševila je muzičku scenu svojom kombinacijom progresivnog rocka, psihodelije i hard rocka. Njihovi uticaji (Black Sabbath, Led Zeppelin i ostali) su bili vidljivi u samim počecima njihovog rada, a kasnije su bili gusto utkani u tkivo njihovih pesama. Jake gitare, izuzetno izražene orgulje i melotron kao i dva moćna vokala, Stephen Mc Bean i Amber Webber, dovodili su do ushićenja i američku i evropsku publiku. Njihov drugi album In the Future (2008) predstavljao je pravo remek delo u svom žanru.
Mnogo se očekivalo od novog albuma, pogotovo što je prethodni posedovao nekoliko ultimativnih stvari ("Stormy High", "Angels", "Tyrants", "Wucan" i pogotovo 17-minutna "Bright Lights"). I desilo se ono što se desilo. Kritika je nahvalila album kao korak napred u razvoju grupe, a zagriženi poklonici grupe (i drugog albuma) ostali su razočarani.
Šta se zapravo dogodilo? Došlo je do angažovanja spoljnjeg producenta koji je donekle očistio zvuk, sažeo pesme i dao akcenat na dvoglasnom pevanju Stephena i Amber. Nema više 17-minutnih pesama, sve su oko 3, 4 minuta (osim poslednje pesme "Sadie"). Takođe dolazi i do izražaja liričnija strana benda.
Uticaj grupe Black Sabbath je uočljiv u samo jednoj pesmi ("Let Spirits Ride"), orgulje su izuzetno izražene u "Old Fangs" (iako je kritikovana da je sasvim obična hard rock pesma), a "Radiant Hearts" je predivna balada .
"Rollercoaster" je karakterističan po izmenjivanju vokala i predstavlja nešto čvršću numeru.
Pesme su mnogo manje komplikovane, od onih ranijih i to je možda minus za bend, ali kako odoleti "The Hair Song" koja ima u sebi rif koji kao da je sišao sa ploče grupe Led Zeppelin (period "Physical Graffitti"). Struktura je slična, ali su vokali božanstveni. Ovoj pesmi se vaš recenzent vraća ponovo i ponovo, pošto je prosto neodoljiva.
"Burried By The Blues" je još jedan adut ploče, melahonličnih klavijatura, liričnih gitara i izvanredno isprepletanih vokala, zavodljivo deluje na slušaoce ove pesme. "The Way To Gone" ima izraženi solo gitare Stephena McBeana, a naslovna "Wilderness Heart" predstavlja povratak na energičniji i tvrđi zvuk sa prethodnih albuma. Balada "Space Of Your Mind" ustupa mesto završnoj "Sadie" (sa trajanjem nešto preko 5 minuta, jedina duža pesma). Tiha i diskretna predstavlja malo neočekivan kraj jedne ovakve ploče.
Nadam se da album Wilderness Heart neće proći tek tako pored vas . Treba mu dati šansu da bi se videli svi njegovi kvaliteti. "The Hair Song", "Burried By The Blues" i "Radiant Hearts" su dovoljni razlozi.
Uživajte!
